Letnje veče

Volela bih da na papir mogu da prenesem slatki miris cveća iz saksija koji struji preko terase nošen povetarcem u tihom predvečerju, dok se dole u dolini, u gradu, pali ulična rasveta a noć briše konture okolnih brda stapajući ih sa bojom sve tamnijeg neba.

Dan belog oblaka

Leto je bilo u punom zamahu pržeći nas dok smo promicali preko tek pokošenih livada. Išli smo na kupanje na Veliku Butižncu, kako smo to radili svakog letnjeg dana našeg nesputanog detinjstva. 

Obično smo birali kraći put, koristeći divlju viseću lozu da se poput Tarzana prebacimo na drugu stranu manje rečice koja nam se nalazila na putu. Kada smo videli da je naša „lijana“ pukla a bližilo se podne pa nismo hteli da gubimo vreme tražeći drugu lozu i kako nam se nije gazilo preko Čikole, koja je i u to doba bistrih voda bila zagađena rečica u koju su meštani kao po dogovoru bacali crknute krave, magarce i ostalu nastradalu živinu, krenuli smo koji kilometar uzvodno, do zidanog mosta.

Na mostu smo odlučili da se odmorimo, pa smo svo troje posedali na onaj deo betonskog mosta gde je ogromna topola pravila hladovinu a sa reke se dizao blago prohladan vazduh, dovoljan da nas okrepi i da nam snagu da stignemo do odredišta.

Kao po dogovoru, okrenuli smo se svako na svoju stranu. Mićo je gledao vodu ispod mosta, fasciniran pokretima belouške koja se vijugajući uz samo dno korita približavala ribi koja je bezbrižno plutala, ne sluteći da će za koji trenutak biti paralizirana a zatim živa progutana. 

Neven je razgledao bilje oko mosta, ono bilje koje raste spontano, onako kako to rade divlje biljke izložene suncu, vetru i povremenim kapima kiše koja sa njega spere prašinu i napoji njegovo korenje. 

Ja sam se zagledala u nebo, letnje plavo, sa par belih oblaka koji su sporo plutali iznad planine. Bio je to trenutak potpune harmonije kada su i moje telo i moj um osetili potpuni, opuštajući mir, a duša zaneseno treperila zračeći zlatnom sunčevom svetlošću. Dan koji sam pamtila kao Dan belog oblaka.

Život je krenuo dalje, odnoseći nas različitim putevima. Ponekad su ti putevi bili lepi i blagi, ponekad trnoviti. Život je ređao godine, a sa godinama odgovornosti, zadatke, žurbu, da se postigne ovo ili ono, da se odgovori ovim ili onim društvenim normama. 

S godinama, život je sve više gubio boju zlata i počeo da niže sve tamnije nijanse sive. Turobne. Tužne. A sve te godine u meni je tinjala želja da bar još jednom u životu doživim onaj savršeni trenutak, onaj Dan belog oblaka. 

Tek ponegde, nakratko, ukazao bi se tračak svetlosti koja bi se brzo ugasila dok sam gledala ljude poražene problemima, ljudi koji su promicali pored mene u svim onim gradovima i državama kroz koje me život godinama nosio, poput lista otrgnutog sa drveta kome je pripadao. Ljude koji su promicali poput utvara, lica zaleđenih u maske brige. Ljudi koji jedva da su bili svesni okoline, duboko zaronjeni u neke svoje unutrašnje teške priče i dijaloge.

I onda je jednog dana tama postala nepodnošljiva, preuska, zagušljiva, suviše bolna. Počela je da me steže toliko da nisam imala izbora nego da se pokrenem, da kažem: dosta.

I gle, okamenjena skrama života se kao nekom magijom rasprsla u milijarde delića koji su nestali pod naletom dubokog mira za kojim sam čeznula godinama. Sa čuđenjem sam postala svesna da sam ga čitavo vreme nosila sa sobom, duboko u svojoj nutrini, da je to bio glas koji me dozivao da se setim, da duboko udahnem, da zavirim u svoju dušu i da ponovo pronađem – Dan belog oblaka.   

Petra, Jordan

(nekoliko izvoda iz seminarskog rada na temu Petra, Jordan)

Uvod

Petra je sve do početka 19. veka bila zaboravljeni grad. Nijedan Evropljanin od vremena krstaša nije kročio u njega sve do 1812. godine. Mada su među istraživačima kružile legende o izgubljenom gradu na Bliskom istoku, koji je uklesan u stene, malo ko je u njih verovao. 

Izvajana iz stene, Petra se smatra veličanstvenim i najpoznatijim predelom u Jordanu. Od prestonice Jordana, Amana udaljena je nešto više od dva sata vožnje. 

U peščaru neobičnih boja, od žute, narandžaste, ružičaste do ljubičaste, isklesan je grad koji je nekad bio prestonica Nabatejaca, pustinjskog arapskog plemena poreklom iz Jemena. Ušuškana među stenama smatrana je neosvojivom, mada kasnije pada u ruke Egipćana, zatim Rimljana, krstaša i Turaka.

Crveni grad Petra je pun misterioznog šarma, napravljen tako da ostavi utisak čudesnog i nestvarnog svakome ko u njega uđe. 

Danas, ovaj veličanstveni grad predstavlja deo svetske baštine, a UNESCO ga je proglasio jednim od svetskih čuda koja mami posetioce iz svih krajeva sveta.

*******************************

Najvažnije građevine

U Petri je sačuvano oko 800 građevina. Obeleženi su nabatejskim, grčko-helenističkim i rimskim uticajem. Veoma često se na samo jednom spomeniku mogu videti stilski elementi sve tri kulture.

Riznica: Na izlasku iz kanjona koji s istočne strane ulazi u kotlinu Petre, nailazi se verovatno najpoznatija građevinu Petre, Khazne al-Firaun (Riznica). Izraz „građevina“ i nije natačniji, jer se kod očuvanih objekata u Petri ne radi o građenim spomenicima, nego o objektima koji su uklesani u žive stene.

***********************************

Petra danas

U Petri odavno niko ne živi, ali Beduini iz okolnih sela nađu se od rane zore na trgu nudeći turistima srebrne narukvice, ogrlice, arapske marame. Ali i „antikvitete“: lule iz Petre, novčić iz Petre, isklesan natpis iz Petre… I muškarcima i ženama oči su iscrtane crnim prahom koji ih štiti od pustinjskog sunca. 

Svi mlađi prodavci odlično govore englesk jezik, a isto tako veoma uspešno turistima uspevaju prodati običan kamen za 10 dolara.

U Petri se maksimalno iskorišćava imidž Indijane Džonsa, jer se ovde snimao treći deo popularnog filma. Mnogo kafića i butika nose njegovo ime, prodaje se garderoba u njegovom stilu, a svim vodičima, vlasnicima kamila i magaraca mobilni telefon se oglašava prepoznatljivom melodijom iz filma. 

****************************************

Zaključak

Impresivna pojava grada u steni nije ostavljala ravnodušnim nijednog njenog posetitelja.Ovaj jedinstveni svetski fenomen je ostavljao mnogo prostora raznim pričama i legendama. Grad koji su načinili ljudi o kojima se toliko malo zna, i koji su nestali na mističan način. 

Kada se nađe okružen misterijom ovog neverovatnog grada, čoveku postaje lako da poveruje svim neobičnim pričama, svakom beduinskom praznovjerju, svakoj legendi. Taj veličanstven prizor odsječen od svjeta kilometrima pustinje čini da se oseti kao da je ušao u neku nestvarnu zemlju koja se nalazi izvan ove dimenzije i vremena. 

Šredingerova mačka

Seminarski rad uvek može da bude ne samo korektan, već i zanimljiv. 

Uvod

Krajem 19. veka činilo se da je fizika razotkrila sve tajne i utvrdila naučne zakone koji su mogli objasniti sve pojave, kako u Kosmosu tako i u ponašanju atoma i čestica u mikrokosmosu.

Smatrali su da se atomi i subatomske čestice ponašaju po strogo određenim i nepromenjivim zakonima prirode.  Francuski naučnik Laplas je otišao i korak dalje, utvrdivši da postoje slični zakoni koji upravljaju svim ostalim oblastima, uključujući tu i ljudsko ponašanje.

Bila je to velika zabluda.

Na samom početku 20.veka pojavile su se teorije relativnosti i kvantna teorija (odnosno kvantna mehanika). Sva do tada poznata fizika najednom je pala u senku kao stara, klasična fizika, a nova, moderna fizika je pokazala da postoje još mnoga pitanja koja treba razjasniti i na koja treba pronaći odgovore.

Princip neodređenosti

Verner Hajzenberg je 1926. godine formulisao svoj čuveni princip nedređenosti koji kaže da mi nikada ne možemo u isto vreme izmeriti tačan položaj čestice i brzinu njenoga kretanja. Drugim rečima, što tačnije pokušamo da izmerimo tačan položaj čestice, to ćemo manje precizno moći izmeriti njenu brzinu.

Pored toga, činom posmatranja čestice mi utičemo na njeno ponašanje. Pretpostavimo da se jedna čestica može naći u položaju A, u položaju B ili u oba položaja (A i B istovremeno). Samim tim što je posmatramo mi utičemo na česticu da zauzme jedan od ovih mogućih položaja.

Ovo je naravno otvorilo brojna pitanja o prirodi stvarnosti na koja ni do danas nije dat konačan odgovor:

Kakva je prava priroda naše stvarnosti? Ako se čestice ponašaju u skladu sa našim očekivanjima, da li je onda stvarnost stvarna, objektivna ili je mi stvaramo svojim mislima?

Da li isti zakoni važe u makrosvetu kao i u mikrosvetu?

Da li se čestica, kada se nađe u situaciji da bira između tačke A i tačke B u stvari raspolovi i stvori dve stvarnosti, tako da se u jednoj stvarnosti pojavi u tački A, a u drugoj u tački B?

Šredingerova mačka

Fizičar Ervin Šredinger je 1935. godine postavio čuveni misaoni eksperiment iz oblasti kvantne mehanike u kojem je zamislio da stavlja mačku, zajedno sa jednim radioaktivnim atomom, u zapečaćenu kutiju. Ovim eksperimentom Šredinger je želeo da naglasi nepotpunost teorije kvantne mehanike, kada se prelazi sa ponašanja čestica u mikrokosmosu na događanja u makrokosmosu.

„Šredingerova mačka“ je misaoni eksperiment koji ne ugrožava mačke i druge životinje, u kome je mačka zatvorena u neprovidnoj kutiji. Osim mačke u kutiji se nalazi mala količina radioaktivnog materijala, Gajgerov brojač, čekić i otrov cijanid. Postavka eksperimenta je takva da Gajgerov brojač detektuje radioaktivno zračenje materijala koji se nalazi u kutiji. Ukoliko dođe do raspada, Gajgerov brojač ga detektuje i aktivira čekić koji lomi posudu u kojoj se nalazi cijanid, a otrov ubija mačku.

Paradoks Šredingerove mačke ogleda se u tome da bez otvaranja kutije nije moguće da znamo da li je mačka živa ili nije.

Po kvantnoj teoriji, ponašanje radioaktivnog atoma u ovom eksperimentu ovisi o slučajnosti, verovatnoći, a ta verovatnoća ostavlja 50% mogućnosti da se atom raspadne i pokrene događaje koji će ubiti mačku i 50% verovatnoće da se neće raspasti i da će mačka ostati živa. Dakle, dok ne otvorimo kutiju, mačka u njoj može biti i živa i mrtva.

Paralelni svetovi

Od vremena kada je Šredinger izneo ovu ideju, naučnici se pitaju da li kvanta teorija zaista opisuje stvarnost ili je pak samo matematičko sredstvo kome je uspelo da opiše događanja u svetu subatomskih čestica.

Da se ovo pitanje ne može shvatiti olako pokazuje i činjenica da su najbolji umovi pokušavali rešiti paradoks Šredingerove mačke i pomiriti ga sa stvarnošću. Neki od njih su čak primetili da po tvrdnjama kvantne teorije sva događanja u subatomskom svetu ovise o posmatraču. To znači da u trenutku kada otvara kutiju posmatrač može delovati svojim očekivanjem na ishod, odnosno na to da li će mačka preživeti eksperiment ili ne.

Jedno od mogućih rešenja Šredingerove mačke predložio je američki fizičar Hju Evert. On je smatrao da zakone kvantne fizike ne treba dovoditi u pitanje jer oni zaista opisuju dešavanja u stvarnosti. On je zaključio da živimo u beskrajno mnogo paralelnih svetova. 

 

Po Evertu, svaki put kada se čestica nađe u situaciji da bira, celi Kosmos se razdvaja i cepa u onoliko stvarnosti koliko čestica ima izbora. Ako su to izbori A i B onda će se i stvarnost rascepiti u stvarnost A i stvarnost B.

U slučaju Šredingerove mačke, to bi značilo da će se stvarnost rascepiti i stvoriti dve nove stvarnosti i pri tome će u jednoj od njih Šredingerova mačka biti mrtva a u drugoj će išetati iz kutije.

Zaključak

Od samog svog postanka kvantna mehanika je teorija koja se zasniva na paradoksima, a paradoks Šredingerove mačke neprestano zaokuplja ljude i to ne samo one iz naučnih krugova. Dovoljno je pogledati internet pretraživače da se vidi koliko je Šredingerova mačka postala popularna. Može se naći na plakatima, crtežima, majicama, šalama.  

Što se tiče naučnika, za njih odgovor na ovaj paradoks znači istovremeno i rešenje, odnosno odgovor na pitanje: šta je suština naše realnosti? Pošto ponašanje čestica na subatomskom nivou ovisi o posmatraču, da li naš svet zaista može da postoji bez našeg prisustva? Ako mi nebi postojali, da li bi postojao Kosmos?

Anštajn je ovu dilemu formulisao u svom čuvenom pitanju. „Pogledajte Mesec“, rekao je. „Da li Mesec postoji ako ga miš ne posmatra?“

Teško je odgovoriti na pitanje da li Šredingerova mačka još uvek postoji u drugim strarnostima ili ne, ali u našem svetu je još uvek veoma živa. 

Biti ili ne biti

Rođen pre otprilike četristo godina iz pera velikog engleskog dramaturga, Viljema Šekspira, danski kraljević Hamlet i priča o njegovom životu do današnjeg dana nisu izgubili na svojoj snazi i aktuelnosti. Koristeći lik Hamleta kao protivtežu drugim likovima Šekspir priča i o ljudskim strastima, o podlosti, sebičnosti, prevari i izdaji koje na kraju unesrećuju one koji im se predaju, ali i priču o tome kako čovekov izbor određuje njegovu sudbinu. 

Hamletov život se iz korena menja onog trenutka kada umire njegov otac, danski kralj i kada ga nasleđuje Hamletov stric Klaudije, koji se pored toga ubrzo ženi Hamletovom majkom. 

Hamletovo ogorčenje izazvano majčinom udajom povećava se kada mu se javi duh oca i ispriča kako ga je Klaudije otrovao. Želeći da se uveri u istinitost očeve priče, Hamlet odluči da se pretvara da je lud i organizuje predstavu koja prikazuje ubojstvo njegovog oca. Čitavu tragediju dodatno pospešuje Hamletova ljubav prema Ofeliji i njeno odbijanje. Ovo je samo uvod u niz nesrećnih okolnosti koje se stežu oko danskog kraljevića.

Ono što lik Hamleta čini neprolaznim upravo je dilema sa kojom se suočavaju ljudi u svim vremenima i svim delovima Zemlje u trenucima velikih iskušenja. Okolnosti oko nas se neprekidno menjaju. Nekada život postaje lep, nekada ispunjen teškoćama. Ono što imamo je izbor kako ćemo reagovati na to što nam se dešava. Svi se mi u životu suočavamo sa izborom; da li da se osvetimo ili oprostimo, da li da odustanemo ili da nastavimo. 

Biti ili ne biti reči su kojima nam poručuje da je izbor uvek na nama. Nije važno šta se u životu dešava, važno je kako ćemo se mi postaviti u tim promenama. Da li ćemo izabrati propast ili borbu, umiranje ili život. 

Nisu okolnosti ono što određuje našu sudbinu. Nju određuje naš izbor.